EKSPLOZIJA:Da li to Lukašenko tajno sarađuje sa Amerikancima.-Atlas034.

Dok sutra u Moskvi budu razgovarali predsednici Rusije i Belorusije Vladimir Putin i Aleksandar Lukašenko, lokalne benzinske pumpe van Minska i većih gradova već uveliko će imati ograničenje na točenje goriva kako bi nafte bilo dovoljno za sve.

Beloruski predsednik ipak ima bolju startnu poziciju uoči novog susreta s Putinom – koji je nazvao „trenutkom istine” – zahvaljujući poseti američkog državnog sekretara Majka Pompea, koji mu je ponudio stoprocentno snabdevanje američkom naftom u zamenu za dosadašnju rusku, ali i američke investicije. 

Pompeo je i tokom posete Kazahstanu upozorio vlasti da budu obazrive u vezi sa ruskim i kineskim ulaganjima i uticajem, rekavši da atraktivnost takvih investicija „ide uz cenu suvereniteta i može da naruši, umesto da pomogne, dugoročan razvoj zemlje”.

Putin i Lukašenko u dva susreta tokom decembra nisu uspeli da se dogovore o novom sporazumu o snabdevanju naftom jer je izostao dogovor o ceni. Rusija je od 1. januara sasvim obustavila isporuke, a potom ih je posle četiri dana delimično obnovila. 

Tranzitne isporuke ruske sirove nafte Evropi preko Belorusije nastavljene su nesmetano, ali beloruske rafinerije nafte rade na minimumu kapaciteta. Pritom je vlada u Minsku tražila da i tranzit kroz njihovu zemlju poskupi za 21 odsto, dok Rusi ne pristaju da poskupljenje bude veće od šest odsto.

Za Belorusiju bi poskupljenje nafte i gasa iz Rusije bio veliki šok pošto je država decenijama zarađivala od izvoza jeftinih naftnih derivata proizvedenih od ruske nafte koju su dobijali po mnogo nižoj ceni od tržišne.

Rusija je odlučila da ne želi više da prodaje naftu po subvencionisanoj ceni, ali ni Lukašenko nije gubio vreme: pregovarao je sa SAD, Saudijskom Arabijom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Kazahstanom. Od Norveške su kupljene prve količine nafte za rafinerije, a u utorak je u Minsku bio ministar spoljnih poslova Litvanije Linas Linkevič kako bi razgovarao o izvozu nafte.

Sada je glavna politička intriga u tome da li je u pitanju samo ruski ekonomski interes ili je na snagu stupila i politička strategija, koja se zapadnim medijima čini najverovatnijom – da je pritisak u funkciji namere Kremlja da formira jedinstvenu državu sa Belorusijom kako bi Putin prešao na novu funkciju pre kraja mandata 2024. godine.

Podstaknut srdačnim razgovorima s Pompeom, Lukašenko je najavio da će od Putina u petak tražiti da nastavi s isporukom nafte i gasa po subvencionisanim cenama.

Predsednik koji je na vlasti već 26 godina poručio je da ne želi da bude „poslednji beloruski predsednik”, aludirajući da su pritisci u funkciji ulaska u zajednicu sa Rusijom u kojoj bi Belorusija izgubila suverenitet.

Neki ruski mediji tvrde da bi odgovor na ovu njegovu konstataciju iz ruske perspektive mogao da glasi – da bi tekući mandat za Lukašenka mogao da bude i poslednji.

Na optužbe iz Minska da Rusija zaustavljanjem snabdevanja naftom radi na rastakanju Belorusije, iz Moskve je odgovoreno da Lukašenku ne bi bilo pametno da se oslanja na američku pomoć jer bi mogao da prođe kao bivši ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, kome su iz Vašingtona prvo obećavali investicije, da bi kasnije stali na stranu onih koji su izvršili puč.

Isti krugovi naglašavaju da je Moskva uznemirena zbog odbijanja Minska da pristane na dalju integraciju, o čemu je sporazum potpisan još pre dve decenije.

O tome se pregovara godinama, a Lukašenko je usavršio metodu zatezanja i popuštanja, „igrajući” između Rusije i Zapada.

Obećao je da će 2004. godine uvesti zajedničku valutu, a prošle godine Moskva je ubrzala pregovore i ispostavila zahtev da se formira nadnacionalno telo.

Napredak u ovim pitanjima je uslovila zadržavanjem popusta na naftu i gas (Rusija ispunjava 80 odsto potreba Belorusije za energentima). Međutim, tokom prošle godine, broj pristalica saveza s Rusijom u Belorusiji smanjen je sa 60,4 odsto na 40,4 odsto, pokazala je sociološka studija beloruske analitičke radionice Andreja Vardomatskog.

U odnosima Belorusije sa SAD i EU takođe postoje „određene nesuglasice”.

Vašington je Minsku uveo sankcije 2006. godine, dok je na snazi bila fraza da je Belorusija „poslednja diktatura u Evropi” u kojoj se krše ljudska prava i političke slobode.

Do izvesne relaksacije je došlo kada je Lukašenko 2015. oslobodio svih šest beloruskih političkih zatvorenika i preduzeo određene korake za poboljšanje stanja ljudskih prava. Sankcije su umanjene, ali su još uvek na snazi, a u septembru prošle godine je dogovorena razmena ambasadora posle više od 10 godina.

Koliko je nezahvalno prognozirati na čiju stranu će Lukašenko stati, toliko je verovatno da će beloruski predsednik učiniti sve – pa i kupiti koji tanker američke nafte – kako „trenutak istine” ne bi značio i kraj političke karijere.

 

 

 

Biljana Mitrinović (Politika.rs)

Pročitajte i:

Leave a Comment