Zašto Zapad ne može da pobedi Putina.-Atlas034.

Uvek kada se ispituje ruski preporod u odnosima sa državama Bliskog Istoka i Afrike, stalno se govori o oružju, ekonomskoj konkurenciji i otopljavanju odnosa iz doba hladnog rata.

Malo analitičara ili novinara ispituje netransakcijske elemente politike Vladimira Putina. Da bismo zaista razumeli nedavne uspehe Putina i Rusije, moramo pomalo i da razumemo nejasne aspekte ruske spoljne politike.

Savršen primer kako ekonomska statistika dominira zapadnim mišljenjem o ruskoj politici može se naći u gotovo svakom istraživačkom centru Vašingtona ili Londona.

Uzmimo na primer izveštaj Četam hausa dr Aleks Vajnsa od prošle godine. Afrički program u Četam hausu nije imun na probleme koje uzrokuju zapadni stručnjaci koji previše pojednostavljuju i potcenjuju Putinovu spoljnu politiku. Da citiramo dr Vajnsa:

“Rusija već nekoliko godina tiho ulaže u partnerstva sovjetske ere i forsira nove saveze nudeći bezbednost, vojnu obuku i usluge predizborne kampanje u zamenu za vađenje minerala i druge benefite”.

Kao što vidite, Vajns je potpuno fokusiran na transakcijske aspekte odnosa Rusije, pridržavajući se onoga što politikolozi nazivaju “rentierizmom” – ili novim imperijalizmom.

Kao što možda znate, koncept države rentiera je marksistički, za koji se smatra da je u ušao u praktičnu upotrebu za vreme Lenjina. Ali dok takozvani rentierski mentalitet, koji većim delom dominira na Bliskom Istoku i u Africi, utiče na Rusiju i politiku, dublje implikacije novih ruskih odnosa su podjednako važne.

Dr Vajns, Četam haus i gotovo sve druge zapadne analitičke organizacije govore o ruskom posedovanju meke moći. To je tačno jer njihovi pristupi i razumevanje svetskih poslova dolaze iz perspektive privrednika ili generala.

To je jedan od razloga zašto su odnosi zapad-istok toliko narušeni. Svaki novinar koji izveštava o politici u Njujorku ili Vašingtonu može da napiše biografiju o Vladimiru Putinu i “šta on želi”, ali ne postoji niko ko zaista razume kako predsednik Rusije pobeđuje na svetskoj sceni.

Na isti način na koji se poslovni odnosi neguju u izuzetno konkurentnom ekonomskom okruženju, uspešne politike Rusije često pobeđuju zbog suptilnijih faktora.

Na primer, u Africi bitnu ulogu igra istorija Sovjetskog Saveza, a kasnije i ruska kritika neokolonijalizma iz vremena hladnog rata. Bez greške, ideološki gledano, Putinovi napori i dostignuća daleko su privlačniji od onih SAD-a, Francuske, Britanije, Nemačke i drugih koji imaju anglo-evropski stav prema tim nacijama.

Što se tiče Bliskog Istoka, Putinove politike pobeđuju u velikoj meri zbog “bratskih odnosa” – poput one između ruske i bliskoistočne islamske zajednice.

Zapadni narativ vrti se oko toga da optužuju Rusiju i Putina za ono na šta se fokusira američka politika. Kao da najveći umovi zapadnog sveta ne mogu da uspostave kulturne ili ideološke veze sa ljudima ovih nacija.

Amerikanci, Francuzi, Britanci i Nemci na uspeh ruske politike gledaju kao na bankare i trgovce oružjem, sa stanovišta superiornosti i izuzetnosti, dok Rusija gleda na Bliski istok i Afriku kao na ravnopravne partnere.

Konačno, politička disfunkcija koja sada izjeda reputaciju Sjedinjenih Država nije faktor koji bi trebalo da potcenimo. Administracija Donalda Trampa nikoga ne tretira kao jednakog.

Samo Izrael, a ponekad i Saudijska Arabija, izgledaju kao nacije kojima su naklonjeni ako ne i punopravno jednake države.

Kada je u pitanju bratstvo i odanost, Putinova odanost i spašavanje sirijskog Asada nije ostala nezapažena u ovim regionima. Putin nastavlja tradiciju približavanja sirijskom rukovodstvu koja traje više od četrdeset godina. I ruski predsednik je iskoristio ovaj aspekt kako bi proširio ruski uticaj širom sveta.

Rusija na osnovu mnogo razloga zamenjuje zapadne sile kao “pouzdaniji partner”.

I ne boli to što se Donald Tramp i njegovi evropski saveznici neprestano spotiču oko svojih arhaičnih ideja o zemljama u nastajanju. Sigurno da će ruski posao prosperirati od ove dinamične promene u Africi i na Bliskom Istoku, ali profit neće biti ni približno jednostran kao kod neokolonijalista.

Ukratko, Putin i Rusija su postali toliko uspešni da pobeda danas predstavlja gledanje SAD-a i saveznika kako prave greške isto koliko i kreiranje dinamične politike.

Za one koji nisu upoznati, ruski koncept za zalivsku regiju je strategija koja će uspeti, ukoliko se zapadna hegemonija usaglasi da isproba novu igru mira i prosperiteta u ovim regionima.

Zanimljivo je to što je zvanična dokumentacija ovog Putinovog plana uokvirena u obliku poziva Vašingtonu i drugima da učestvuju u široj koaliciji za mir i bezbednost. Očigledno, anglo-evropska kabala nije prihvatila.

“Predlozi Rusije ni na koji način nisu konačni i predstavljaju svojevrsnu pozivnicu za započinjanje konstruktivnog dijaloga o načinima postizanja dugoročne stabilizacije u zalivskom regionu. Spremni smo da blisko sarađujemo sa svim zainteresovanim stranama, kako u zvaničnim okruženjima, tako i u društvenopolitičkim i ekspertskim krugovima”.

Da, Rusija želi trgovinske i ekonomske pobede i na Bliskom Istoku i u Africi.

Ne, Vladimir Putin ne želi da utiče na regije i kontinente u globalnoj igri dominacije, namenjenoj uništavanju Amerike i saveznika.

Uništavanje tržišta, na kraju krajeva, nije preduslov dobrog poslovanja. Što se tiče Putinove analize, stručnjaci bi trebali da ispitaju ostale varijable njegovog uspeha.

To jest, ako je cilj stručnjaka da pronađu slabost neprijatelja. Za sada se čini da Putin nema nijednu zaključuje Fil Batler za NEO.

 

 

 

Webtribune.rs

Slika:Rojters

Pročitajte i:

Leave a Comment